ЛАКША И ЉЕПША АДОЛЕСЦЕНЦИЈА
Адолесценција је
специфична фаза у развоју личности,која је мост између дјетинства и одраслог доба. Адолесценти се физички брзо мијењају,
сазријевеју, расту, хормони дивљају, међутим, све то не прати емоционални развој. Овај
узраст карактеришу:
·
психолошке буре, превирања и лутања...
·
дешавају се тјелесне и
психичке промјене,
праћене специфичним промјенама у
социјалној сфери живота
·
фаза
у којој се
јавља криза идентитета (Ко сам
ја, питања личне
привлачности, преиспитивање: сексуалности, социјалних улога, система вриједности...)
·
на
интелектуалном плану се
из конкретног миш љења
развија апстрактно мишљење,
дакле, још увијек се не разумију узрочно-посљедични односи
·
на
емоционалном плану се
често јавља доживљај
усамљености, неприпадности, анксиозне и депресивне манифестације, јер
је ово фаза интензивног трагања за својим
идентитетом. Не осјећају се више
као дјеца,
а још увијек нису у сфери
одраслих, зависни су од
одраслих, а желе
своју независност, интегритет, јединственост...
Усљед тога
се јавља експериментисање на понашајном плану
· чине експерименте да би сазнали у чему се најбоље осјећају, и с обзиром да је јако битна прихваћеност у вршњачкој групи чести су конфликти са породицом, одраслим и ауторитетима. Сви заједно требамо имати на уму да су сви наведени сегменти здрав пут ка одрастању здраве идивидуе.
Проблем настаје онда,
када дјеца
и адолесценти не наиђу на разумијевање одраслих, а примарно на разумијевање од
стране породицеи битних
одраслих...Овдје
школа, предавачи и стручни сарадници имају велику улогу. Да
адолесценти не би
посрнули, и прихватили
маладаптибилне облике понашања(алкохол, наркотици,
агресивно, аутоагресивно понашање...)
неопходно је безусловно прихватање дјетета од стране родитеља, да дијете,
а касније адолесцент, зна
да је вољено
и прихваћено чак и са оним понашањима који нису одобрени од стране одраслих. На
тај начин из фазе експериментисања и отпора према родитељима и ауторитету може
да крочи у здраво и адаптибилно, пожељно и социјално прихватљиво понашање. У ситуацијама гдје се дијете осјећа одбачено,
неприхваћено, невољено од стране својих битних одраслих, интензивније тражи
потврду у вршњачким групама које су сачињене од особа са истим
подлогама - неприхваћени у здравим срединама,
те своје понашање усмјеравају
на агресивност према
другима и према
себи, да би осјетили
моћ, подржавање и
прихватање. Јер за развој је неопходан осјећај прихваћености, ако не од здраве језгре, онда бар од
девијантне. И тако,
дијете које је
прихваћено условно, само ако чини
оно што одрасли одобравају, зна да не смије направити грешку, а немогуће је бити непогрешив, онда оно има тенденцију да „ускачи“ у девијантну групу, која је сачињена
од појединаца који од неприхватљивог
понашања праве култ, у почетку ради пробијања граница, а
касније помоћу њега стичу самопоштовање и прихватње. Друга врста понашања је
код дјеце
која су
наученада буду осуђена
али и да
се самоосуђују, те
ће излаз из неприхваћеоности
показати кроз кажњавање себе, чак и кроз покушај самоубиства (суицида), да би нам показали да је
њима тешко. Дијете које је немоћно у кући показиваће моћ на улици и
осјујећиваће другу дјецу, да
би себи и
другима показали да нису немоћни,
већ моћни и биће штетни по друге, или ће
постати депресивни и штетни сами по себе.
Васпитање је најшири појам и обухвата породицу, образовање и школовање. То је процес
чији крајњи циљ је
формирана личност са развијеним хигијенским, радним и културним навикама,
моралним особинама,
психо-физичким способностима, усвојеним знањима и вјештинама, развијеним
осјећајем за лијепо, за
припадности, друштвеној заједници... Личност,
која је емоционално и социјално зрела да би се могла сналазити у друштву у
којем живи и носити се са животним проблемима, личност која зна примјенити
стечено знање у пракси и још притом је красе позитивне особине које су у складу
са универзалним људским вриједностима.
Сви имамо своје обавезе,
које нам често није задовољство да извршавамо, али имамо визију
да нас они
воде неком циљу,
тако је и
са учењем и прихватљивим
понашањем. Иако је често занимљивије радити неку другу активност, идеја да вас
рад и социјално прихватљиво понашање воде у
бољи резултат у школи и повећава могућност каснијег успјеха и лагоднијег живота, нека вас та
идеја “гура” и наводи да учите што квалитетније, да будете што “бољи”, а да би
сте били задовољнији и сретнији.
А сви проблеми с којима
се сурећете, било да се односи на учење, на породицу, на партнерске,
пријатељске везе... на
располагању су вам
разредни старјешина, предавачи,
психолог, педагог...Заједно више знамо,
заједно више можемо.
Проблеми су рјешиви!
И зато
драги ученици, уколико имате неки
проблем, с којим
се не можете
сами изборити, обратите нам се, ми смо зато ту. Порука адолесцентима од колектива
школе: Желимо вам добро. Кад
уочите неразумијевање од нас, одраслих, знајте да то радимо из најбоље намјере, а често из свог
страха да ћете ви кренути
странпутицом, а то не желимо. И ви
нас покушајте схватити и
прихватити. Јер
свима заједно нам је циљ исти; Да дјеца, адолесценти, касније одрали људи, буду сретни,
здрави и задовољни.
Ирена
Спасојевић, дипл.психолог