КАД НАС „ЗАСКОЧИ“ ЊИХОВ ПУБЕРТЕТ
До „јуче“ је Ваше дијете
било пристојно, одговорно, рјечника примјереног за узраст…
Готово преко ноћи су
постале евидентне физичке промјене… Али оно што родитељи посматрају
разгораченим очима је начин комуникације, опхођење према Вама, према школи,
према себи, према… Емоције осцилирају од еуфорије до потпуне безвољности,
немотивисаности и туге којој се крај не назире… У једном моменту Вам „попују“
из позиције најпаметнијег, у сљедећем се распекмезе…
Да би ова бура хормона,
емоција, џикљања екстремитета… била што безболнија и за Вас и за дијете, јако
је битно да схватите кроз шта они пролазе и на тај начин будете мало глуви на
увреде, јер у адолесцентском периоду је отпор према ауторитету/родитељима здрав, јер омогућава развој личног
идентитета и интегритета.
Али идемо редом… Шта да
очекујете… Наоружани знањем, прихватањем и стрпљењем примириће се и бојно поље…
Све креће од неке десете
године, а завршава око деветнаесте… Сад иде она есенцијална реченица: У моје
вријеме нисмо ни знали да смо у пубертету, а ако јесмо оно је краће трајало! Е
па није.
Мишљење се формира из
конкретног ка апстрактном, те немају баш адекватан увид у узрочно-посљедичне
односе, у складу с тим је присутна импулсивност и експериментисање у понашању.
На емоционалном плану осцилира расположење, раздражљиви су, усамљени… Окупирани
својим тијелом, сексуалношћу…
Припадност вршњачкој
групи је доминантна потреба дјетета. Повећава се утицај вршњака, као и отпор
према ауторитету, што резултира конфликтима али у коначници адолесценције
долази до поновног зближавања, али сада из угла одраслог. Овај узраст је богат
питањима: Да ли сам нормалан? Ко сам ја? Куда идем?… Поставља се питање личне
привлачности, преиспитивање сексуалности, социјалних улога, система вриједности…
У склопу испитивања своје сексуалности очекиване су и хомосексуалне тендеце,
које најчешће буду пролазне…
Ово је најчешћи процес у
ком дијете постаје одрасла особа. Не трају све фазе код сваког исто, нити су
једнако заступљене. Такође постоје преклапања у свим овим фазама…
Како год, суштина је у
томе да прихватите свог тинејџера, а да све атаке не доживљавате лично…
Како је у Малом принцу
дивно речено: “Сви одрасли су некада били дјеца… Али само неколико њих се тога
сјећа”.
Па сјетите се, и пригрлите
дијете иако је понашање далеко од Ваших очекивања, јер их нисте на свијет довели да би испуњавали Ваша
очекивања. Родитељска љубав и безусловно
прихватање мнооого доприносе да кад све ово прође Ви имате близак однос са
својим дјететом, тад већ формираним бићем.
Ирена Спасојевић, дипл. психолог