КАВЕЗ СИГУРНОСТИ, ПРЕЗАШТИЋАВАЊЕ ДЈЕЦЕ
Не пентрај се – пашћеш, не трчи –
ознојићеш се, не једи са пода – разболићеш се, не дружи се са клошарима – пропашћеш у животу…
Играли смо ластиш, између двије
ватре, Еберечке ебертучке… У тим играма
гдје се „само“
скаче, развија се моторика, интелигенција, социјалне вјештине, упознавање са
неписаним, али неопходним правилима понашања, спонтано поштовање тих правила,
препознавање ауторитета, њихова заштита према нама, а наша заштита млађих и
слабијих…
Можда са ове дистанце дјелује идеализовано,
али тако је било, далеко од савршеног, али баш тако…
Тренерке су нам биле од траве
зелене на кољенима, масовно ушиване, штопане, прелијепљене закрпама, ни једна
није читава остала дуже од неколико дана, јер је свака искусила пењање на дрво,
а често и падања са истих. И могу рећи да смо добро били изверзирани у падању,
јер смо често падали, и пад није био ни срамота, ни пораз, нити ишта што
окупира пажњу, пад је значио искључиво ситуацију из које се диже.
Друга су времена, не нужно
лошија, дјеца се
играју другачијих игара, другачије комуницирају. А ми који смо одрасли на
слободи кретања, поштујући јасна кућна и јасна улична правила, постадосмо нека
чудна бића, из идеје да будемо најбољи родитељи, дишемо дјеци за вратом, контролишемо сваки
поступак.
Свако довођење у потенцијалну опасност се срчано осуђује, уз
набрајање спектра страхова, од сломићеш се, разболићеш се, презнојићеш се, настрадаћеш…
Сви својој дјеци желимо најбоље. Али шта им заиста чинимо када их учимо да се
крећу искључиво у сигурној зони?
Себи чинимо да нам је лакше јер
су нам дјеца
сигурна. Себи смо добри родитељи јер смо омогућили сигурност дјетету. Стављамо их под
„стаклено звоно“, стерилну ситуацију у којој нема падања, скакања,
експериментисања, помјерања граница вјештина и способности.
Још је Маслов (Абрахам Маслов)
говорио о хијерархији мотива и потребу за сигурношћу је навео одмах након
егзистенцијалних потреба за храном, водом, ваздухом, сном и сексом. И неминовно
је да нам је осјећај ушушкане сигурности важан, али некако смо мегаломански
генерализовали сигурност са одсуством изазова, покушаја, труда, напретка.
Дјеци желимо омогућити сигурност, а
изоловањем и искључивањем из животних ситуација у којима учи да је пад дио
живота, иза ког слиједи устајање, постижемо тренутну сигурност док је дијете
под контролом, али осујећујемо развој сналажења у животним ситуацијама,
осујећујемо развој моторике, социјалне и емоционалне интелигенције.
Осујећујемо и развој самопоуздања
и самовредновања. Јер се оно гради тако што постижемо оно што нам у старту дјелује немогуће. Тај
осјећај задовољства постигнутог за дијете, а и за свако биће је незамјењив.
Зато пустите дјецу да скачу, пентрају
се, веру, падају, повређују се, пухну у рану, ставе боквицу и наставе даље… Ово је метафора која током
цијелог живота има исто значење, а само различите ситуације...
Стимулишимо креативност и истраживање... Тако
се развијају они – наша дјеца, а тако се развијамо и ми – њихови родитељи.
Ирена Спасојевић, дипл.
психолог