У
земљама широм свијета уведена је пракса да се на датум 20.11. сваке године обиљежава Међународни
дан дјечјих права. Та пракса има за циљ јаче промовисање међународног
заједништва у заштити права дјеце, развијање свијести о дјеци широм свијета и борбу
за остваривање добробити дјеце. Тога дана је Генерална Скупштина Уједињених
Нација усвојила Декларацију о правима дјетета
1959. године, документ који је признао, међу другим правима, права дјеце на
едукацију, игру, подстицајно животно окружење и здравствену заштиту. На исти
тај дан је Генерална Скупштина 1989. године
усвојила Конвенцију о правима дјетета,
која је разглашена у читавом свијету као главно достигнуће у борби за људска
права и која је стекла репутацију најприхваћенијег стандарда о дјечјим правима
на свијету. Конвенција о правима дјеце је међународни документ којим се
признају права дјеце у цијелом свијету. Конвенцију је потписало 196 држава,
чиме је постала најбрже и најшире прихваћен споразум у подручју људских права у
историји. Конвенција је препознала важне улоге дјеце као социјалних,
економских, политичких, грађанских и културних чиниоца. Она суштински гарантује
и успоставља минимум стандарда за заштиту права дјеце у свим сферама, а UNICEF који је помогао да се састави конвенција се именује у
документу као извор експертизе. У овој конвенцији је утемељена пуна и
свеобухватна листа права за дјецу и младе људе испод 18 година живота. Дјечја
права у њој укључују: право на здравље,
едукацију, породични живот, игру и рекреацију, адекватан животни стандард,
као и да се успостави заштита од
злоупотребе, искориштавања и повређивања дјеце. Ту су 4 општа принципа која
обједињују сва дјечја права:
·
Недискриминација – значи да сва дјеца имају исто право да развију свој
потенцијал у свим ситуацијама и свим тренуцима. На примјер, свако дијете треба
имати једнак приступ образовању без обзира на дјететов спол, расну припадност,
боју коже, етничку припадност, националност, религијско опредјељење, родитељско
или хранитељско окружење у којем живи, сексуалну оријентацију, било који облик
онеспособљености или неки други статус.
·
Право на преживљавање и развој – подвлачи витални значај да се осигура приступ
основним услугама и једнакост могућности за дјецу да остваре свој свеобухватан
развој. На примјер, дијете са онеспособљеношћу или ограниченом способношћу
треба имати ефикасан приступ едукацији и здравственој заштити како би остварило
свој пуни потенцијал. Кључна ствар у овом разматрању је да свако дијете има
право да буде живо.
·
Најбољи интереси дјетета – морају бити примарно разматрање у свим акцијама и
одлукама које се тичу дјеце. На примјер, када се кроје кључне националне
буџетске одлуке које директно погађају дјецу, Влада мора разматрати како ће
резови у финансијској политици утицати на те најбоље интересе дјеце.
·
Гледишта и ставови дјетета – значе да глас дјетета мора бити саслушан и поштован
у свим стварима које се тичу дјечјих права. Они који имају ауторитет, који
имају у рукама неку врсту власти и који доносе кључне одлуке, требају обавезно
да се посавјетују са дјецом у вези тих одлука.
Конвенција о
правима дјетета објашњава ко су то дјеца, која су то њихова права у цјелости,
као и одговорности влада које треба да их се придржавају. Сва права су
повезана, испреплетена и међусобно се условљавају, сва су једнако важна и она
не могу бити одузета од дјеце. Сва дјеца требају да имају иста права без обзира
ко су они, гдје живе, којим језиком говоре, која је њихова вјероисповијест, о
чему размишљају, како изгледају, да ли су богати или сиромашни и без обзира на
то ко су њихови родитељи или породице. Ниједно дијете не смије да се третира
грубо, неприкладно или са силом из било којег разлога. Владе држава морају
осигурати да дјеца буду заштићена и да буду пажена и збринута од својих
родитеља, или од других људи када је то неопходно. Оне требају осигурати да
људи и локалне заједнице буду одговорни у старању за дјецу. Владе имају обавезу
да заштите дјецу од насиља, злоупотреба и занемаривања од било кога ко брине о
њима. Свако дијете са онеспособљеношћу треба уживати најбољи могући живот у
друштву и ту, такође, владе имају битну улогу у уклањању свих баријера за дјецу
са ограниченим способностима, како би та дјеца постала независни и активни
судионици у друштву. Владе требају обезбиједити и новчана средства или неку другу
врсту потпоре како би се помогло дјеци из сиромашних породица. Дјеца имају
право на најбољу здравствену његу која је могућа, право на испијање чисте воде
и конзумирање здраве хране и право на живљење у чистом и сигурном окружењу. Оно
што владе морају безусловно урадити за дјецу као дио заједнице јесте то да
дјеца морају бити регистрована када се роде и мора им се дати име које се
службено признаје од владе. Дјеца морају имати припадање држави, националност,
када год је то могуће, морају знати своје родитеље и имати скрб од њих. Дјеца
која су услијед ратних дешавања покренута из своје матичне земље у другу земљу
као избјеглице, с обзиром да им није било безбједно да се задрже у својој
земљи, требају од владе државе у коју су дошли добити помоћ и заштиту и имати
иста права као дјеца рођена у другој земљи. Владе требају осигурати да дјеца не
буду отета, киднапована или продана, или одведена у друге земље и мјеста да
буду експлоатисана. Дјеца морају имати право заштите и од свих других врста
израбљивања (присилни рад). Владе требају заштитити дјецу од сексуалне
експлоатације и злоупотребе, укључујући присиљавање дјеце од одраслих да имају
секс за новац или прављење сексуалних слика и филмова о дјеци. Такође, оне
морају заштитити дјецу од узимања, прављења, преноса или продавања штетних
дрога. Дјеци би требало бити загарантовано право на опоравак и реинтеграцију,
односно да добију помоћ ако су били повријеђени, занемарени, лоше третирани или
погођени ратом, тако да би они могли повратити своје достојанство и здравље.
Дјеца би требала да имају право безусловне заштите током ратних операција, тако
да се ниједно дијете испод 15 година не би смјело придружити војсци или узети
учешће у рату. У циљу борбе за цјеловиту заштиту права дјеце, Лига Народа је
још 1924. године прихватила Женевску
декларацију о правима дјетета, потписану од Еглентин Џеб, оснивачице фонда „Save
the Children“. Декларација расправља да сви људи дугују дјеци право на: средства за њихов развој, да гладно
дијете буде нахрањено, као и да болесно прими здравствену заштиту, посебну
помоћ у временима када је то потребно, затим приоритет код спашавања и
избављења, заштиту сиромашних и сирочади, економску слободу и заштиту од
експлоатације. Напори су настављени и након Другог свјетског рата па је
Генерална Скупштина Уједињених Нација утемељила
UNICEF 1946.
године са нагласком на заштити права дјеце широм свијета. Иста скупштина
усвојила је 1948. године Универзалну
декларацију о људским правима у којој члан 25. изричито наводи мајке и дјецу као оне којима се треба
посветити „специјална брига и помоћ“, као и „социјална заштита“. Међународна
Организација Рада усвојила је 1973.
године Конвенцију 138 која је успоставила 18 година живота као
минималну старосну границу за преузимање посла који би могао бити опасан и
рискантан за људско здравље, сигурност или морал. Генерална скупштина UN
је 1974.
године јавно позвала државе чланице да спроводе Декларацију о заштити жена и дјеце у
хитним случајевима и оружаном конфликту.
Декларација је забранила нападе против жена и дјеце, односно заробљавање
цивила, жена и дјеце, и подржала је светост и неупитност права жена и дјеце у
ратном сукобу. Како би се обиљежила 20-а годишњица Декларације о правима дјетета, Генерална Скупштина је објавила 1979. годину као Интернационалну годину дјетета
у којој је низом активности UNICEF требао да игра водећу улогу. Организација CRIN
(Child
Rights International Network), која је утемељена 1995.
године, извршила је категоризацију свих права дјеце у 2 групе: а) економска, социјална и културна права и
б) културна права, права на окружење
и развој, право да се живи у сигурном и здравом окружењу. Међународна
Организација Рада (ILO) је 1999. године усвојила Конвенцију о најгорим формама дјечјег рада и тако позвала на
неодложну и хитну забрану и елиминацију било каквог облика рада који је могао
да повриједи здравље, сигурност или морал дјеце. Генерална Скупштина UN-а усвојила је 2000.
године два Опцијска протокола као додатак Конвенцији о правима дјетета из
1989. године, обавезујући државне партије да предузму кључне кораке да се
спријечи да дјеца судјелују у непријатељствима током оружаног конфликта и да се
оконча продаја, сексуална експлоатација и злоупотреба дјеце. Сви едукацијски
водичи UN за дјецу класификују права подвучена
у Конвенцији о
правима дјетета
као 3 P-а: Провизија, Протекција и Партиципација
(обезбијеђивање основних животних потреба, заштита од злоупотребе и
дискриминације и учешће у друштвеним заједницама).
У Резолуцији
Европског парламента о правима дјеце од 26.11.2019. године, посебно је наглашен позив државама
чланицама да сваком дјетету зајамче право на образовање уз истицање важности
холистичког приступа образовању, којим се дјеца оснажују да искористе академско
учење као базу за лични емоционални, психолошки и социјални развој те за развој
стваралаштва, умјетности и културе у образовању. На тај начин треба се
омогућити приступ квалитетном образовању особама у неповољном положају и
особама које имају мање могућности, али и подржати интеграцију мањина,
миграната и избјеглица. Дјеца имају право да дијеле слободно са другима оно што
раде, уче, мисле и осјећају, разговарањем, цртањем, писањем или на било који
други начин који не повријеђује друге људе. Закон мора заштитити приватност
дјеце, породице, куће, комуникација те угледа имена од било којег напада. Дјеца
имају право да се информишу са Интернета, радија, новина телевизије, књига и
других извора, а одрасли требају осигурати да нема штете од тако добијених
информација. Она имају право да користе свој властити језик, културу и религију,
чак и ако се они не дијеле од већине људи у земљи гдје дјеца живе.
Многе
промјене у друштву, које су нагле, несразмјерне и често негативне, грубо
дјелују на дјецу. Трансформација породичне структуре, глобализација, све климатске
промјене, дигитализација, масовна миграција, урушавање социјалне мреже заштите
у многим државама, све то има снажне утицаје на дјецу. Утицај тих промјена може
бити посебно разарајућ у стањима оружаног сукоба и другим ванредним приликама.
Данас је у свијету гомила случајева у којима се дјеца занемарују, злостављају и
израбљују, у којима се крше њихова уставом загарантована права, а понекад чак и
право на живот. Према подацима UN-а тренутно је у свијету око 152 милиона жртава дјечјег рада, а 60% од тога броја
чине дјеца узраста од 5-17 година. FAO, једна од агенција UN-а
специјализована
за храну и пољопривреду, истакла је чињеницу да је око 108 милиона дјеце
запослено у аграру и да се најчешће ради током цијелог дана при чему се
дјеца суочавају са великим ризицима те професије. То је против идеје о здравом
развоју дјеце који је кључан за будуће добро стање сваког друштва. Дјеца се
развијају и она су посебно рањива на оскудне услове живота као што су
сиромаштво, неадекватна здравствена њега, лоша исхрана, нездрава вода и
неодговарајући смјештај. То доводи до лоших ефеката на организам, потхрањености
и до појаве различитих болести. Још горе од праксе дјечјег рада је учешће дјеце
у ратовима. Према подацима UNICEF-a
из 2018.
године, број дјеце у зонама оружаног сукоба износио је око 250 милиона.
Она се суочавају са физичким и менталним повредама нанијетим за вријеме ратних
дешавања. Тако је процјена UNRIC-a (Регионалног информационог центра за западну Европу
УН-а) да има око 300 000 дјеце војника широм свијета, од којих су 40%
њих дјевојчице. Просјечна старост дјеце укључене у ратне операције је 12
година. Најмлађе дијете које је досад забиљежено као војник је петогодишњак
у Уганди. Најмлађе дијете које је као терорист и бомбаш досад заведено имало је
само 7 година и било је из Колумбије. Поражавајућ је и податак да дјеца
данас служе у 40% свих свјетских наоружаних снага, побуњеничких група и терористичких
организација и боре се у скоро 75% свих свјетских конфликата. Дјеца су
често нагнана да се боре и учествују у најгорим ратним ужасима, што оставља
врло тешке трауме од којих се дјеца споро опорављају. У савременом добу, број
дјечјих жртава рата расте сразмјерно порасту цивилних жртава. Подаци из
америчког удружења психолога кажу да од 95% цивила убијених у посљедњих
неколико година у ратним сукобима око 50% су била дјеца. Према UNICEF-у, процјењени број жртава дјеце током посљедње
деценије је: 2 милиона убијених, 5 милиона инвалида, 12
милиона без крова над главом, преко 1 милион сирочади и 10
милиона психички трауматизоване дјеце. Многа дјеца жртве су протјеривања из
својих матичних држава. Директор Свјетског програма за храну Дејвид Бизли
изјавио је да је поносан што можемо данас лансирати ракете са свемирским
туристима на Мјесец, али да је поражен чињеницом да на Земљи дјеца умиру од
глади, посебно у Африци, Азији, Латинској Америци и на Карибима. Према подацима
UN-a
за 2017.
годину у свијету се произведе хране која би могла прехранити око 20 милијарди
људи, а од 7,6 милијарди становника на Земљи чак 821 милион је умирало од
глади или потхрањености. Од тог броја 151 милион дјеце млађе од пет
година заостајало је у свом развоју због неухрањености.
И док
у данашњем свијету се научници осврћу на читаву лепезу дјечјих права и
проширују их до те мјере да говоре о слободи говора, мишљења, слободи од
страха, слободи избора и праву доношења одлука, те праву власништва над
сопственим тијелом, свједоци смо да у савременом свијету влада стално кршење
дјечјих права тако да дјеца нису у могућности да задовоље своја основна права
на воду, храну, одјећу и његу здравља. Зато требају бити позвани сви, родитељи,
учитељи, медицински радници и љекари, владини челници, цивилно друштво, вјерске
вође, моћници корпорација и медијски дјелатници, да играју активнију и важнију
улогу у заштити дјечјих права како би обиљежавања Међународног дана дјечјих
права уопште имало смисла.
Бранимир Бијелић, проф.